Sve možda počinje velikom željom za velikim delom.
A onda ostane malo delo velikih ideja.
Naš odnos prema okolini postao je zaslepljen. Saplićemo se u tranziciji između unutrašnjeg i spoljašnjeg, između misli i stvarnosti. Upravo se to dešava u prostoru koji nas okružuje.
Ne postoji sigurna zona.
Ne postoji siguran skok.
Ne postoji siguran prelazak.
Postoji samo rizik koji niko ne preuzima.
Početkom sedamdesetih godina u Parizu je raspisan međunarodni konkurs za novi kulturni centar. Nije se tražila još jedna zgrada za umetnost, već nova ideja o tome šta kulturna institucija može da bude.
Ne pridajući poseban značaj autorima, fokus ostaje na samom pobedničkom rešenju i ideji koja je iz njega proizašla.
Pompidu Centar nije bio zamišljen kao kulturna palata. Njegova radikalnost nalazila se upravo u odbacivanju tradicionalne slike kulturne institucije. Konstrukcija, instalacije, komunikacije i infrastruktura izvučeni su na spoljašnju stranu zgrade, dok je unutrašnjost oslobođena za promene, različite programe i nepredvidive načine korišćenja. Zgrada funkcioniše kao slobodan plan-prostor.
Njegova otvorenost, međutim, nije bila samo pitanje fasade. Pompidou je zamišljen zajedno sa gradom. Veliki javni prostor ispred njega postao je produžetak institucije, mesto susreta. Granica između kulturne ustanove i grada namerno je postala nejasna.
Više od pola veka kasnije, sličan konstruktivni jezik pojavljuje se i u Beogradu.
Kada prvi put ugledate ovaj kompleks, nije sasvim jasno koji objekat nosi koju funkciju. Prostor kao da drugačije raspoređuje uloge od onoga što je programom određeno.
Bela konstrukcija obuhvata jedan od objekata i nosi njegove ploče, dok forma, materijal i način na koji je konstrukcija izložena jasno odudaraju od niza novih zgrada koje ga okružuju. Nasuprot njemu, nekadašnja okretnica za parne lokomotive zadržava sasvim drugačiji prostorni karakter.
Tek kasnije postaje jasno da je „inovacija“ smeštena u staru okretnicu, dok je novi, konstruktivno najizraženiji objekat dobio IT program. Sve to zajedno možemo da posmatramo kao prostorni kulturni centar.
Kod Pompidoua konstrukcija je deo šire ideje oslobađanja prostora. Ovde ona ostaje snažan vizuelni i konstruktivni gest, ali prostor koji bi trebalo da oslobodi nema sa čim da uspostavi odnos. Umesto da otvori zgradu prema gradu, ona je okružena urbanim sklopom koji funkcioniše po sasvim drugačijoj logici.
Ipak, ni promena programa sama po sebi ne bi rešila problem.
Da bismo razumeli zašto ona ovde ostaje usamljena, potrebno je napraviti još jedan korak unazad. Desetak godina nakon konkursa za Pompidou, Pariz ponovo raspisuje veliki međunarodni konkurs. Ovoga puta tema nije bila jedna kulturna institucija, već čitav park. Raspisan je međunarodni konkurs za Park La Vilet.
Bernard Čumi je pobedio sa projektom koji nije pokušavao da proizvede jedinstvenu sliku parka. Umesto jednog centralnog objekta, prostor je organizovan kroz sistem tačaka, linija i površina.
Jedan od njegovih najprepoznatljivijih elemenata postale su Folies — 26 crvenih struktura raspoređenih unutar pravilne matrice. Nijedna od njih sama nije nosila čitavu ideju parka. Njihovo značenje nastajalo je kroz međusobni odnos, kroz kretanje između njih, kroz događaje i programe koji su se menjali tokom vremena.
Folie je mogla biti mala zgrada, paviljon, mesto događaja ili jednostavno tačka u prostoru. Njena funkcija nije bila unapred zaključana. Upravo zato nije ni bilo presudno šta se nalazi unutar jedne pojedinačne strukture. Važnije je bilo ono što se dešava između njih.
To je možda ključna razlika.
Kod Čumija postoji 26 tačaka i čitava matrica koja ih povezuje. Ovde postoji samo jedna.
Centar kreativnih industrija mogao bi se zato čitati kao jedan beli Folie — kod Čumija crveni — ali bez sistema koji bi mu dao smisao.
Oko njega se ne širi park, mreža javnih događaja ili niz različitih prostornih odnosa. Širi se ogroman kompleks nove gradnje. Zgrade, investicije i privatni interesi proizvode kontinuitet, ali ne i nužno odnos. Objekti su umnoženi, dok prostor između njih ostaje bez ambicije da postane nešto više od posledice njihove izgradnje.
Kod Čumija pojedinačni Folie dobija smisao tek kao deo šireg sistema. Ovde je jedna kulturna tačka smeštena unutar sistema koji kulturu ne proizvodi, već joj naknadno pravi mesto.
Od nje se zato očekuje previše. Da bude događaj, javni prostor, kulturna institucija i početak drugačijeg grada. Da sama proizvede ono što je trebalo da nastane kroz odnose mnogo većeg prostora.
Možda upravo zato njena najveća vrednost nije ono što jeste, već ono što otkriva. Otkriva prazninu između arhitekture i grada. Pokazuje koliko je malo dovoljna jedna dobra zgrada kada grad oko nje nema ambiciju da bude jednako dobar.
Njena senzacija na kraju guši samu sebe. Želja da impresionira postaje odbojna, jer savremenost u arhitekturi ovde ostaje svedena na estetiku, dok filozofija iz koje je nastala polako isparava.
Prostor postaje igra geometrije, a poligon na kojem se ta igra odvija postaje žrtva te površnosti.
Jedna zakasnela savremenost.