Sve možda počinje velikom željom za velikim delom.A onda ostane malo delo velikih ideja. Naš odnos prema okolini postao je zaslepljen. Saplićemo se u tranziciji između unutrašnjeg i spoljašnjeg, između misli i stvarnosti. Upravo se to dešava u prostoru koji nas okružuje. Ne postoji sigurna zona.Ne postoji siguran skok.Ne postoji siguran prelazak. Postoji samo rizik…

Ne znam zašto društvo ima toliku potrebu da veliča sve. Da ubeđuje sebe i druge da nam je dobro.Da smo uspešni.Da napredujemo. A nismo. Postoji toliko pokazatelja da nismo dobro.Da nešto nije u redu.I da se, ako ovako nastavimo, ništa neće promeniti. Za početak… Ni ja nisam dobro.

Misliš da je tamo negde bolje? Zapišani prolazi.Gradilišta.I tamo se krade. Ali zašto uvek moramo da budemo drugi? Zašto nam tuđi nedostaci postaju opravdanje za sopstvene? Zar ne možemo da budemo bolji?