Mnogo godina kasnije, dok budem stajao ispred nekog novog, zastakljenog privatnog kompleksa na dunavskom keju, prisećaću se mašinerije koja je rušila Hotel „Jugoslavija” — zdanja i vizije prećutno stavljene na listu za brisanje.
Na ekranu u mom dlanu u tom trenutku stajaće vest:
„Zgrada Muzičkog teatra i Izložbenog salona u parku Rike u Tbilisiju, koju su projektovali čuveni italijanski arhitekti Masimilijano i Dorijana Fuksas, zvanično se ruši. Demontaža je počela krajem…”
Danas ih čitamo kroz dva vremena: ono u kojem su nastali i ono koje ih je nasledilo. Hotel „Jugoslavija”, nekadašnji reprezentativni objekat države koja se raspala, prošao je put od simbola jednog sistema do zapuštene ruševine, da bi na kraju njegovo zemljište postalo vrednije od sećanja koje je zgrada nosila.
U Tbilisiju, futurističke čelične tube studija Fuksas ostavljene su da propadaju u parku, kao podsetnik na jedno drugačije viđenje grada. Objekti nisu samo danas pred rušenjem bez transparentnog procesa i javne rasprave — oni su i izgrađeni bez stvarnog pitanja javnosti. Jedna odluka ih je dovela u grad, druga ih iz njega uklanja.
Nema samo inata kod nas, ima ga i u Gruziji.
Prašina bi se slegla i tišina ponovo vratila na obalu Dunava, a nama bi ostalo pitanje: da li uopšte imamo drugu priliku da živimo na ovoj zemlji?